Draga Žana, molila bih vas da mi objasnite zašto se moj sin ponekada ovako ponaša… naime, ovaj tip ponašanja primetila sam i kod kuće, a to smo dobili i kao opažanje u izveštaju od vaspitačice. Radi neku svoju aktivnost i vidi se da je skroz u njoj, deluje kao da ništa oko sebe ne primećuje. A onda ti nepogrešivo ponovi šta si pričao, naravno, ako je zainteresovan pričom. Ali često i kada nije, on zna da ti ispriča sve… I vaspitačica je napisala da je sve odgovorio tačno iako je delovalo kao da ne sluša. Kako i zašto se to dešava?

Moj odgovor mami:

“Ponašanje koje opisujete često je prisutno kod dece sa kojom radim. Ono ukazuje na jednu temperament osobinu ispoljenju u ekstremu a zove se perceptivnost. Ista se odnosi na obim pažnje, kao i na lakoću skretanja iste sa sadržaja na sadržaj. Perceptivnu decu opisujemo kao decu koja sve vide, sve čuju, sve osećaju… Pažnja im lako odluta ili se premešta sa sadržaja na sadržaj…upravo zbog ove osobine to su deca koja su veoma kreativna, lako uočavaju detalje (koje često ne uočavaju deca ili osobe iz njihovog okruženja) i zato će prva pronaći detelinu sa četiri lista, rešiti zadatak u kom je potrebno pronaći razlike na dva naizgled ista crteža, prva će primetiti da imate nove minđuše ili da ste promenili raspored slika na zidu, elokventna su, sa zrelim smislom za humor, često veoma omiljena u grupi vršnjaka…

Sa druge strane, upravo zbog ove temperament osobine imaćete utisak da nikako da se spreme za vrtić, stalno ih čekate na vratima, podsećajući ih da treba da požure, imaćete utisak da su površna, rasejana, da im je bezbroj puta potrebno nešto ponoviti a da će sutra to ponovo zaboraviti, to su deca za koju često kažemo da im “na jedno uvo uđe, na drugo izađe”…”

Kako pomoći perceptivnom detetu?

• Zamolite članove porodice da o detetu ne pričaju kao o nekom ko ima problem sa pažnjom
• Imajte dovoljno strpljenja u odnosu sa detetom
• Dajte mu jasnu, jednostavnu instrukciju: npr. “Stavi kocke u plavu kutiju” umesto “Pokupi igračke”
• Obezbedite mu alternativne igračke (slikovnice i sitne igračke) kojima bi moglo da se bavi, kada je potrebno da sedi duže vreme (npr. čekaonica kod lekara, u banci)
• Obroci i ostale porodične rutine neka traju kratko
• Ukoliko imate bebu koju prepoznajete u ovoj osobini – menjajte njen položaj i mesto boravka često
• Igrajte se i obavljajte aktivnosti što dalje od TV-a ili u prostoriji sa što manje stvari koje mogu da odvuku pažnju
• Sklonite višak igračaka iz dečje sobe, tako ćete produžiti detetovu pažnju
• Podržite dete u pravljenju mini-pauza tokom obavljanja zadatka
• Kada želite da mu poručite nešro važno, dajte mu jasne i kratke instrukcije, uz obavezan kontakt oči u oči
• Složene zadatke razložite na manje korake

Ponekad mali perceptivci umeju u sekundi da nas izvedu iz takta (pogotovo kada negde žurimo!), ali priznajte nisu li u isto vreme i najšarmantnija deca na svetu?

Otkriću vam i jednu tajnu! U odraslom dobu to su najbolji vozači. :-)))))

Prepoznajete li vaše dete u ovom opisu?

Postoje porodice i kulture (i nisu tako retke) u kojima se ‘’biti dečak’’ i ‘’biti muškarac’’ još uvek izjednačava sa ‘’biti čvrst’’ (ne previše osećajan). Visokosenzitivni dečak danas može zaista napredovati samo ako nauči da prihvati svoju nežnu prirodu (emocije) i razvije svoju snagu (fizičku, mentalnu, duhovnu), tako da može da bude u potpunosti svoj.

Jedna od stvari koje su prepoznate je da su osetljivi dečaci spremniji da se nose sa životnim izazovima, razviju samopouzdanje i dele sa sredinom svoje jedinstvene talente od svojih vršnjaka koje vaspitavaju na tradicionalni način, samo ukoliko pored sebe, tokom odrastanja, imaju bar jednu osobu koja na pravi način razume i podstiče njihovu senzitivnost jer često:

• muškarci u njihovom životu možda nisu visoko osetljivi. Oni mogu da vole malog Filipa ili Luku, ali ne mogu odmah instinktivno, spontano da ga ‘’osete’’ i razumeju. Upravo zbog toga, oni mu možda neće biti podrška u nošenju sa snažnim emocijama i veoma često njihove reakcije neće biti adekvatne.
• o emocijama se najčešće ne razgovara među muškarcima. Međutim, upravo pomaganje dečaku da nauči kako se uspešno nosi sa svojim emocija i priča o njima sa drugima moglo bi predstavljati jedan od kamena temeljaca budućeg ispunjenog života koji će voditi.
• visokosenzitivni dečaci jesu drugačiji. Zamislite da ste zebra u krdu konja. Upravo tako se mogao osećati visokosenzitivan dečak u svojoj učionici, osim ako nije na času likovnog, glume, instrumenta ili u nekoj specijalnoj ‘’školi za zebre” gde je većina dece visokosenzitivna. Pomaganje osetljivom dečaku da prihvati svoju senzitivnost kao dobru stvar pomaže mu u svim aspektima života.

Veoma često u svom radu jesam svedok toga da razumevanje i podrška mogu biti glavni faktor promene života na bolje za mnoge visokosenzitivne dečake, pogotovo ako tokom svog odrastanja bore sa odbacivanjem od strane vršnjaka, teškoćom da uspostave odnos prijateljstva, zadirkivanjem, ruganjem, niskim samopouzdanjem i neuspešnim nošenjem sa svojim često burnim emocionalnim reagovanjem.

Jednom kada postanete neko ko može iskreno pomoći svom detetu da upravlja svojim intenzitetom i pretvori svoje izazove u snage, znaćete da ste na pravom putu i biće vam lakše.

Nikada nećete imati odgovore na sva pitanja, ali prava podrška i smernice koje stižu od vas, mogle bi biti od neprocenjivog značaja za socio-emocionalni razvoj vašeg visokosenzitivnog dečaka.

Odgovaranje u nedogled na brojna pitanja ‘’brige’’, ume da poveća anksioznost, kojoj su mnogi senzitivci skloni. Dogovorite se unapred sa detetom da ćete ubuduće odgovoriti na samo dva ili tri pitanja. Ukoliko vam dete postavi sledeće, uzvratite pitanjem: ‘’Šta ti misliš da će se tada dogoditi?’’. 

Una, moja desetogodišnja visokosenzitivna ćerka, umela je da postavlja ovakva pitanja često pred spavanje…Dugo sam istraživala benefite pisanja dnevnika zahvalnosti, posebno kada su visokosenzitivne mame u pitanju i odlučila da se moja ćerka i ja poigramo na tu temu. Ono što je nama veoma pomoglo jeste igra koju smo uvele pre godinu dana. Una je igru nazvala ‘’Reci mi nešto’’. Dogovorile smo se da ćemo svaki put kada pred spavanje počne da je more ‘’A šta ako…’’ misli, početi da se igramo ‘’reci mi nešto’’ igre.

Ja bih joj postavljala pitanja, a ona bi završavala rečenice: 

• ‘’Reci mi nešto o događaju kada si bila zahvalna, jer si se sa nekim igrala…’’
• ‘’Reci mi nešto o članu naše porodice, kome si jako zahvalna što postoji…’’
• ‘’Reci mi nešto o igrački sa kojom si imala priliku da se igraš, a koja ne pripada tebi…’’
• ‘’Reci mi nešto o načinu na koji najviše voliš da pomeraš svoje telo…’’
• ‘’Reci mi nešto o tome što si novo naučila ove nedelje…’’
• ‘’Reci mi nešto o događaju kada si bila jaaaako žedna a imala si nešto da popiješ…’’ itd.

Ukoliko I vaša deca imaju problem sa mislima ‘’brige’’ probajte ovu igru I javite mi rezultate. Igra ovog tipa najviše odgovara deci uzrasta 5-11 godina.

Na prvoj fotografiji je plišana igračka (senzitivci ih najčešće jako vole), koja ”jede” brige. Zadatak je da dete na parče papira zapiše svoju brigu,stavi je u ”usta” plišanom drugaru i zatvori ih cibzarom.

Prvi znak koji je jasno ukazivao na visoku senzitivnost bio je uticaj koji je na moj organizam imala deprivacija sna koju sam kao mlada mama iskusila. Toliko mi je teško pala da sam pomislila da nešto sa mnom nije u redu.
Dok je moja ćerka bila još sasvim mala beba ponekad bi činjenica da trpim glad duže od deset minuta bila razlog moje svađe sa suprugom. Previše stvari koje su se dešavale u isto vreme-takođe su me snažno pogađale. Isuviše niski ili visoki tonovi su mi smetali. Neke od mojih osetljivosti postajale su u sve većoj meri izražene, umesto da vremenom postaju nešto sa čim se lakše nosim. Zvuci ne prolaze, intenzivne emocije se ne rasprše u vazduhu…
Kako je moja ćerka rasla, primetila sam da je ona visoko senzitivno dete. Tada sam počela da čitam na tu temu. Sve češće sam savetodavno radila sa roditeljima visokosenzitivne dece, kao i sa visokosenzitivnim mamama. 

Ovo su neke od karakteristika visokosenzitivnih osoba:

• Nervni sistem nam lako postaje preplavljen.
• Čula su nam veoma osetljiva.
• Osećanja drugih mogu da se preslikaju na nas.
• Svesne smo suptilnih promena u svom okruženju.
• Osetljive smo na bol, buku, mirise i dodire.
• Imamo potrebu za čestim povlačenjem.
• Kada smo u grupi ljudi to nam često oduzima puno energije.
• Osetljive smo na jako svetlo.
  
• Ekstemno smo svesne, ponekad u stanju koje se graniči sa osećajem nesigurnosti.
  
• Lako se iznerviramo ili frustriramo.
  
• Teško se nosimo sa promenama i prelazima iz jedne u drugu aktivnost tokom dana.
  
• Teško se nosimo sa izborima i različitim opcijama.

Deca su puna energije, haotična, bučna i bez reda. Prepuna su zahteva, ideja i pitanja. Po svojoj prirodi stavljaju nas pred izazove, konstantne promene i konflikte. 

To bi samim tim, moglo da znači i da nam uloga mame teže pada, iako nam je, u isto vreme, to i najdraža uloga.

Večina mama na Mama klubu su visokosenzitivne. Znam to zbog načina na koji pričaju šta ih je dovelo nam Mama Klub. ”Često vičem”, ”Želim u većoj meri da budem povezana sa detetom…”, ”Želim da budem prisutna…”.
Preplavljenost čulnim senzacijama čini nas nefoukusiranima, nepovezanima u mama-ulozi,izgubljenima, često sa jednom jedinom, velikom željom-da se vratimo nazad u krevet, ukoliko u tom trenutku ne umemo da se pobrinemo za našu senzitivnu prirodu.

Visokosenzitivna mama brine-toliko da boli. Zbog toga što oseća toliko snažno-često ne može da donese odluku. U emocionalnom zastoju je. 
Ono što sada kao visokosenzitivna mama znam je da moram za sebe dobro da se pobrinem, da bih mogla se brinem za druge.
Ta briga počinje razumevanjem senzitivnosti. Razumevanjem načina na koji se ona manifestuje u osnosima sa drugima. Onog trenutka kada sam počela da doživljavam sebe onakvu kakva zaista i jesam-počele su da se dešavaju promene. Prihvatila sam svoja ograničenja. Počela sam da budem brižna prema sebi. Počela sam da cenim svoje limite. 
Pokušavam da vodim život koji je uskladu sa mojom prirodom. Prestala sam da guram sebe u životne izbore koji ne odgovaraju mojoj ličnosti. 

Divan paradoks predstavlja činjenica da onog trenutka kada prihvatimo da smo visokosenzitivne i da se lako postajemo preplavljene, momentalno postajemo otpornije i jače. 

Da li si ti visokosenzitivna mama? Kako to znaš?